Mladi Srbije

Prošle su dve godine, ali tuga, tišina i težina onog prvog novembra ostaju neraskidivo urezane u vreme. 

Na ovim fotografijama nisu samo imena i brojevi. Tu su osmesi, zagrljaji, čitavi svetovi, planovi i snovi koji su prekinuti u samo jednom trenu. Od najmlađih lica koja su tek počinjala da spoznaju život, preko mladosti pune nade, do onih koji su nosili godine mudrosti sa sobom. Svi oni su deo naše zajedničke rane, ali i naše večne opomene. 

Zaborav je možda najteži greh koji jedno društvo može da počini prema onima koji više nisu sa nama. Zato se sećanje ne čuva samo na godišnjice, sećanje živi u svakom našem uzdahu, u svakoj borbi za istinu, u svakom trenutku kada pomenemo njihova imena sa poštovanjem i tišinom koja govori više od reči.

Pamtimo ih po onome što su bili, po ljubavi koju su ostavili iza sebe i po praznini koju niko i ništa ne može da popuni. Nisu zaboravljeni. Njihova imena i njihova lica ostaju uklesana u kolektivnu svest, da nas opominju, da nas uče saosećanju i da svedoče o tome da njihovi životi nikada neće biti izbrisani.

Neka im je večna slava i mir.
Pamtićemo ih zauvek.