Jugoslava Zajić

Moji prvi koraci u porodičnoj sistemskoj psihoterapiji počeli su upravo kroz rad sa porodicama koje su se suočavale sa bolestima zavisnosti.

Davne 2006. godine, u “Centru za prevenciju narkomanije”, započela sam svoj profesionalni put u ovoj oblasti. Danas, nakon dve decenije iskustva, mogu da kažem da me je upravo rad sa zavisnicima i njihovim porodicama u velikoj meri oblikovao i izbrusio kao psihoterapeuta.

Bolesti zavisnosti su izuzetno složeno područje rada. One nas uče da iza svakog simptoma postoji čovek, iza svakog čoveka njegova priča, a često i čitav porodični sistem koji zajedno sa njim prolazi kroz bolest.

Tokom godina videla sam mnogo ilustracija koje pokušavaju da dočaraju zavisnost, ali me je ova posebno zaustavila.

U početku čovek misli da on upravlja svojim izborom. A onda, gotovo neprimetno, dolazi trenutak kada ono što je mislio da kontroliše počinje da kontroliše njega.

Od onoga ko povlači konce, postaje onaj čijim se koncima upravlja.

I možda upravo zato ova ilustracija tako snažno govori o prirodi zavisnosti.

Ali ono što je važno znati jeste da ti konci mogu da se prekinu. Zavisnost nije jednostavan izbor, niti je oporavak samo pitanje volje. To je proces koji zahteva lečenje, podršku, vreme i uključivanje čitave porodice.

Oporavak je moguć, iako često dug, složen i zahteva mnogo više od same odluke da se prestane.

Jer zavisnost može da preuzme kontrolu nad čovekovim životom, ali ne mora da odredi njegovu budućnost.

Možda je upravo to jedna od najvažnijih lekcija koju mi je ovaj posao doneo: iza svake zavisnosti postoji čovek, a iza svakog čoveka postoji mnogo više od njegove bolesti.