Instagram story viewer> @starisrem> Posts

𝙎𝙍𝙀𝙈 𝙄𝙕 𝙋𝙍𝙊Š𝙇𝙊𝙂 𝙑𝙍𝙀𝙈𝙀𝙉𝘼

@starisrem

15.5K

followers

423

following

📜 Priče, slike i snimci iz starog Srema
🌾 Ljudi, uspomene i duh prošlog vremena
❤️ Da ne zaboravimo ko smo
📈📈 ZA SARADNJU PIŠITE U DM📉📉

POSTS STORIES REELS TAGGED

Download All

𝙎𝙀Ć𝘼𝙉𝙅𝙀 𝙉𝘼 𝘿𝙀𝘿𝘼 𝙋𝘼𝙅𝙐...

Sremska Kamenica, 1979.

U Sremu se kuća ne ostavlja. Moj otac Nikola je kao i većina sremačkih domaćina ostao na ognjištu svoga oca, mog deda Paje. Tako je to kod nas u Sremu, deca ne odlaze daleko nego roditelji stare zajedno sa svojom decom i unucima, pod istim krovom i pod istim nebom. A ima i ona naša stara izreka da sremac postane pravi gazda tek kad mu otac umre.

Tako je bilo i u našoj avliji. U velikoj kući do šora živeli smo mama, tata, brat, sestra i ja a odmah iza naše u drugoj, manjoj kućici, živeli su deda Paja i baba Ljubica. Ali iako su bile dve kuće, kuća je bila jedna. Zajedno se ručalo, zajedno večeralo, živelo se zajedno u svakom smislu te reči. Dosta sam vremena provodio sa njima a ponajviše sa dedom.

Najviše sam voleo zimi... Ustanem rano pa pravo kod dede u krevet. Deda mi je ugađao u svemu, puštao me da skačem po krevetu, boksovao se sa mnom, udarali smo se jastucima, pričao mi je smešne, izmišljene priče, čitao mi Sveto pismo, pričao o partizanim i četnicima, pokazivao svoju kolekciju britvi i uvek mi krišom gurao neki dinar u džep, da mama ne sazna.

Nigde na svetu nije bilo tako toplo i lepo kao u tom dedinom krevetu. U toj sobi ja sam bio princ i najbitniji dečak na svetu. Baba Ljuba bi mi odmah donela belu kafu i zavijače da jedem u krevetu, sve ono što kod mame nipošto nije smelo. Baba i deda su i bili tu da razmaze a roditelji da vaspitavaju, i to je bio onaj najlepši, prirodni balans. Kod babe i dede se smelo sve ono što je kod roditelja bilo zabranjeno.

Bio sam neopisivo vezan za deda Paju a i on za mene, još više, valjda zato što sam bio najmlađi. Otišao je bez pozdrava, u snu, u 77. godini života. Ja sam tada već bio momak ali se sećam da sam plakao kao kiša... Ostala je praznina ali i najtoplija sećanja na jedno bezbrižno sremačko detinjstvo i na mog deda Pavla, Paju, najboljeg dede na svetu! taken in Sremska Kamenica by @starisrem

7k

62

17 days ago

𝙏𝘼𝙈𝙊 𝘿𝙄 𝘼𝙑𝙇𝙄𝙅𝘼 𝙐Č𝙄 𝘿𝙐Š𝙐

Voganj

U Sremu se od vajkada govorilo da nema te škole i te pameti koja čoveka može naučiti duši kao što to može jedna obična seoska avlija.

Nekada se u sremskim selima nije živelo pored životinja, živelo se sa njima. Čim dete prohoda, prvo nauči di leži kvočka, kako se prilazi kobili s leđa da se ne poplaši i kako se deli kora leba sa štenetom iza šupe. Nije to bila nikakva filozofija iz knjiga, nego prost seljački zakon, ko nema milosti za nemog stvora pod svojim krovom, taj je neće imati ni za komšiju, ni za kuma, pa ni za rođeno dete.

Pamti se u šorovima kako su stare dede merili ljude kad dođu u prosidbu ili na pogodbu. Ne gleda se prvo kapija ni đeram, nego se pogleda avlija. Ako ker beži u kućicu s podvijenim repom, tu sreće nema, gazda je prznica i ruka mu je teška. Ali ako te na kapiji dočeka mašući repom a mačke se motaju oko čizama dok se pije rakija, znaj da ulaziš pod krov čoveka meka srca.

Bilo je u svakom selu onih zima kad stegne mraz preko ravnice, kad Sava i Dunav zalede a vetar briše preko oranica. Pravi sremački domaćin tada ne seda za trpezu dok prvo ne obiđe štalu, ne nahrani blago i ne ubaci sveže slame pod noge stoci. Jer u tom blatu i toj prašini postojala je neraskidiva veza, stoka te hrani, stoka ti kuću drži a ti si joj jedini glas i jedina zaštita na ovom svetu.

Ta deca koja su rasla po sokacima, lečeći polomljena krila vrapcima, krišom unoseći smrznute mačiće u sobu kraj zidane peći i spavajući sa kerovima na gomili sena, izrasla su u ljude koji znaju šta je odanost. Naučila su da prepoznaju bol koji se ne čuje i zahvalnost koja se ne izgovara rečima, nego se vidi u pogledu.

Zato je ona stara seoska istina i danas nepogrešiva, čovek koji iskreno voli životinje jednostavno ne može biti zao. Može biti preke naravi, tvrdoglav i težak na rečima kao prava sremska zemlja kad zapeče u julu ali mu je srce uvek na pravom mestu. taken in Voganj by @starisrem

6k

124

2 months ago

𝙉𝙀𝙆𝘼 𝙇𝙀𝙋Š𝘼 𝙑𝙍𝙀𝙈𝙀𝙉𝘼...

Na ovoj fotografiji su Bora Rakić iz Novog Sada i Ljubiša Devrnja iz Surčina. Jedna obična kafanska fotografija a u njoj kao da je ostao zarobljen čitav jedan svet. Srem '80 vreme kada se živelo drukčije, sporije, glasnije i nekako punije.

Bila je to Jugoslavija velikih fabrika, preduzeća i sigurnih plata. Radilo se, zarađivalo i trošilo. Nije se svaki dinar tri puta okretao u ruci. Posle posla se išlo u kafanu. A kafana nije bila samo mesto di se pilo, tu se kartalo, igrale domine i šah, pričalo, raspravljalo, pevalo, zaljubljivalo i tuklo. Igralo se za novce, pa ko dobije časti celo društvo. Nije se gledalo ko je popio čašu više. Kad legne plata, nek se pije dok traje.

Za astalom se okupljala cela priča jednog kraja.
Bilo je to i vreme pravih mangupa. Ljudi su imali težak karakter, ponos i svoju reč. Ako se posvađaju, svađa se rešavala direktno pesnicama, pa se sutradan opet sedne za isti astal. Bilo je kafanskih tuča, bilo je i pijanstava, bilo je galame do zore… ali je bilo i nekog reda koji se danas teško objašnjava. Znalo se ko je čovek, ko drži reč i ko će stati iza druga.

Plaćalo se piće svima. Nije bilo: Ovo je moje, ono je tvoje. Kad se sedne, sedi se zajedno. Kad se slavi, slavi se zajedno. Kad se tuguje, opet svi zajedno.
A Srem je i tada imao svoje ljude, svoje kafane, svoje tamburaše, svoje šorove i svoje priče koje su se prenosile od čoveka do čoveka.

Možda nije sve bilo idealno. Možda se danas neke stvari iz tog vremena pamte lepšim nego što su zaista bile. Ali kada se pogleda ovakva fotografija, teško je ne pomisliti na jedno vreme u kojem je bilo više druženja, više razgovora i više ljudi za istim stolom.

Ovo je sećanje na ljude koji su znali da se raduju životu.
Bilo je to neko drugo vreme. Jedno lepo, bučno, mangupsko i sremačko vreme. taken in Srem by @starisrem

9k

21

a month ago

𝑩𝑬𝑳𝑰 𝑷𝑶𝑷𝑬𝑹𝑵𝑱𝑨𝑲 𝑰 𝑪𝑹𝑵𝑰 𝑮𝑶𝑺𝑻𝑰

Buđanovci, 1977

Te '77 godine pržilo je sunce ko nikad a u naš šor u Buđanovce stiglo je čudo o kom se i danas nekad pripoveda.

Naš uja Pera, Bog da mu dušu prosti, bio je čovek od sveta. Majstor kutlače i još veći majstor za žensko srce, di god je kuvao po belom svetu, ostavljao je miris zaprške i pokoje slomljeno žensko srce. I kad smo mislili da nas od njega više ništa ne može iznenaditi, parkira se uja Pera na sred Rume a iz auta izlazi bračni par, garav kao noć i sa njima njihov mali sin. Špacirung u Rumi je stao. Žene su zaboravile šta su pošle da kupe na pijaci a bircuzlije ostavile ladan špricer da se ugreje, gledajući u čudu gospodu iz Afrike.

Kad su stigli kod nas u Buđanovce, nastala je opšta uzbuna. Naša nana Ruža, praktična sremačka duša, odmah je premerila situaciju. Kad je došlo vreme da se mali smesti za spavanje, hitro je sklonila onu svečanu posteljinu sa kreveta i izvukla jedno tamno, debelo ćebe iz ormana. Kaže ona meni tiho, da gosti ne čuju: Da ne mećem, dete, beli popernjak, šta ako se otre noćas pa pocrni, s čim ću ga posle otkuvavati!

Dečak se zvao Džabar al za nas u selu bio je i ostao Žabar.
Mi deca smo se poređali u avliji i gledali u njega ko u ikonu. Ni on reči srpskog, ni mi reči engleskog ili tog njegovog afričkog al sremačka avlija ne traži rečnik. Pokazali smo mu praćku, naučili ga kako se krade komšijski ringlov i kako se beži od seoskog kera. Posle dva sata jurcali smo po prašini kao da smo se zajedno rodili.

A tek za astal kad se selo! Uja Pera je samo namigivao a nana je iznela tepsije. Džabarijevi otac i mati, fini i otmeni ljudi kad su probali naninu sarmu i vrelo praseće pečenje sa reš kožicom, zaboravili su na sve svetske manire. Mali Žabar se s druge strane zaljubio u domaću supu sa debelim, žutim rezancima, mrndžao je iz tanjira dok se sve iz ušiju pušilo, tražeći uvek da mu se dospe još malo.

Dve nedelje su proletele k’o dva dana. Kad su odlazili, svi mi klinci smo plakali, a Žabari je mahao kroz prozor dok mu se osmeh sijao ko zvezda u sremačkoj noći. Uja Pera je samo zavrteo brk, ponosan što je Afriku doveo u naš Srem. taken in Budjanovci by @starisrem

9k

152

a month ago

𝙎𝙄𝙍𝙊𝙑𝙄 𝙎𝙍𝙀𝙈

Nikinci, 1974.

Nije tu bilo oćeš-nećeš. Kad je sezona, kuća ostaje prazna. Baba, deda, otac, mati, brat, sestre, svi su na njivi pa su morali i mene da vuku sa sobom jer u selu nema ko da me čuva. Ja najmlađi, ruku na srce i najrazmaženiji, više smetam nego što pomažem al moje je bilo da budem tu.

Srećom imao sam mog Kadeta. Mali braonski ker, običan avlijaner a meni najrođeniji. Rasli smo zajedno, jedan uz drugog. Jednom sam mu skinuo onu najlepšu kobasicu iz pušnice, mislim se da se i moj ker najede ko gospodin. Kad je deda video uhvatio me i uzudarao ko mačka, sve je prštalo po avliji. Al ne žalim, Kadet je pojeo kobasicu a ja sam naučio šta košta sremačka pušnica.

A njiva te samelje. Kad upeče zvezda nad Nikincima a oko nas samo zemlja i krompir, prosto te omami onaj težak miris. Kadet i ja bismo samo dočekali da skupe par praznih džakova na gomilu. Zalegnemo u onu toplu brazdu, prislonim glavu uz njega i zaspimo ko zaklani dok oko nas odjekuju motike.
Baš se dobro sećam tog leta i Kadeta, jer ga je tata baš to leto doneo od čika Neđe i bio je svega par nedelja kod mene pa mi je bio kao igračka, svuda sam ga vukao sa sobom.

A moje sestre i brat se prebili od posla, psuju i sušu i krompir što je duboko otišao, brišu znoj šakama i maramama a nas dvojicu niko ne dira. Vide da nema vajde. Kadet samo jednim okom dežura da ne naiđe deda sa prutom jer deda je bio baš pogan i nervozan, a ja, lebe mekani, sanjam neke moje dečije snove u prašini dok mi ruka stoji na tim mekim, braon leđima. Sve mi u tom momentu smeta i sunce i muve, komarci i njiva al mi je opet lepo jer sam tu, među svojima i imam najboljeg druga na svetu.

Dvanaest godina me je pratio u stopu i otišao. Nema više ni dede, ni brata, ni oca ni matere... A retko se i krompir više tako vadi al često osetim miris tog detinjstva i mog malog braon kera. Tog mog Kadeta. To ti je Srem, braćko moj. Sirov težak al ga ne bi menjao ni za šta. taken in Nikinci by @starisrem

13k

122

5 months ago

𝙈𝙄𝙏𝘼𝙍 𝙄 𝘿𝙅𝙊𝙍𝘿𝙅𝙀

Indjija, 1984.

Ova fotografija je isečak vremena koji miriše na dudinje i prašinu starog indjijskog šora. Na klupi, uramljeni godinama koje su pošteno gazili sede Mitar Marinković (levo, gospodin sa šeširom) i Đorđe Stević (desno, sa vernim štapom). Obojica rodjeni 1907.

Bili si komšije, saborci i najbolji prijatelji. Od prve školske hartije, preko blatnjavih rovova onih ratova pa do ovih dana kad noge slabo služe. Išli su u paketu, ceo život zajedno za njih je bila mala reč. Čak su im se i ćerke, mezimice zbog kojih su i sedeli tu da motre na momke, rodile iste godine.

A ustvari bili su različiti ko nebo i zemlja!
Mitar uvek skockan, načitan gazda, tiha voda koja breg roni. Uvek sa nekom odmerenom rečju na vr jezika.
Đorđe pravi domaćin ruku žuljevitih od rada al grlo jako. Galamdžija, sačuvaj Bože. Taj kad vikne na kera, pola šora ustane mirno.

Ova klupa im je bila parlament. Tu se raspravljalo i divanilo pre fruštuka. Svadjali su se oko medje, oko Tita i kralja. Kontrirali su jedan drugom iz čistog tvrdoglavog sremačkog inata samo da dan brže prodje. Posvadjaju se do podne na krv i nož, grmi šor od Djordja a popodne Djordje donese flašu, Mitar iznese čašice i ćute zajedno gledajući kako prolaze taljige.

Voleli su se onom teškom, muškom ljubavlju koja se ovde ne priznaje rečima već delima i zajedničkim ćutanjem.

Kad je Mitar otišao Bogu na istinu, gospodski kako je i živeo, Djordje je utihnuo preko noći. Klupa je ostala prazna. Kome da kontrira.. Izašao bi samo do kapije, naslonio se na štap dugo gledao u Mitrovu kuću, odmahnuo rukom i vraćao se unutra. Kao da je pola njega falilo.

Nije izdržao dugo. Dve godine je kopnio, pa je otišao i on za svojim drugom Mitrom, verovatno da nastave onu svadju di su stali.
taken in Indjija by @starisrem

9k

75

8 months ago

𝙆𝙐Ć𝘼 𝙊𝘿 𝙈𝙊𝙅𝙀 𝙆𝙍𝙑𝙄....

Srem je i maćeha i majka. Da ti leba i prašine na pretek al kad stisne, stisne tako da se dah u grlu zaledi. '92 godina, ja budala zapucao da rušim staru dedinu kuću. Nije ona bila loša, držala je one debele nabijene zidove ali reko ajde, mlad sam, hoću novo za decu.

Nisam ni pošteno bacio prvi crep s krova a ono se prosu sve. Preko reke, kuva se u Hrvatskoj, vesti grme na radiju a meni u stomaku hladan prst okreće creva. Stojim usred avlije, pod nogama šut pa mislim: Šta ako me pozovu sutra? Ako odem u rat a iza mene ostane gola leđina, nezavršena zidarija, deca bez krova a žena sama u ovom nemiru...

Kinte ima za malo više od pola kuće. Decu smo poslali kod ženinih u drugu ulicu a moja Nada i ja... punih 10 meseci u letnjoj kujni. Zimi ladno, leti guši, stisli se nas dvoje na onom dvosedu, ćutimo i slušamo kako vetar fućka kroz ciglje nove kuće. A u avliji svaki dan majstori, prijatelji, kumovi, rodbina. Svi došli da pomognu, valja se u Sremu. Al uz to ide pesma, ide rakija, pijanke svaki dan. Ljudi veseli a meni se plače. Svaki ručak moram izmisliti iz praznog džepa.

Radim u preduzeću do 3, pa trči kući, zidaj, vuci, kalkuliši, kompenzuj... Da bih podigao krov, ubacio prozore i vrata, morao sam da prodam njivu što mi je deda ostavio. 4 jutra u tabli. Deda me gleda s onog sveta, a ja prodajem jedinu zemlju što sam imao. Boli to, rođeni moj, boli više nego išta. I ko za inat, majka mi padne u krevet. Šlog. Ne pomera se.

Moja Nada, bdi nad njom po ceo dan i noć, sa sestrom Jelicom. Gledam je, propala u licu od premora a ćuti a tek joj 29. Ni reč da me prekori. I baš pred samo dizanje krova, mene preseče slepo crevo. Operacija, Beograd, seci... Sedam dana posle vratio sam se i sedim na stolici, ne mogu ništa da radim, šavovi zatežu a gledam kako drugi ginu za moju kuću.

Koliko sam noći presedeo sam iza kujne uz cigaru i pitao se da li sam pogrešio, da li ću izgurati započeto... Izgurao sam, zahvaljujući svim dibrim ljudima oko mene.

Još uvek sam ovde samo sam sad deda koji uživa u unicima, zasluženoj penziji, i da, imam svega samo mi moja Nada fali, otisla je bez pozdrava pre 3 godine. taken in Srem by @starisrem

563

11

2 days ago

𝘾𝙍𝙑𝙀𝙉𝙊 𝙕𝙇𝘼𝙏𝙊...

Golubinci, početak 80-ih.

Kad u septembru zamiriše šor na pečenu papriku, sve staje. . Kakvi poslovi, kakva žurba, pravi se zimnica.

Kod nas se ajvar nikad nije pravio na brzinu ili ne daj Bože na šporetu u kući. Jok, to je ritua! Iznesu se iza kuće stare garave ciglje, nabaci se ona teška, livena ploča sa starog smederevca pa se založi suvim čokanjima i sitnim drvima. Vatra pucketa, dim ide u oči ali niko se ne žali. A u gajbama i dzakovima lepota. Pava, mesnata kurtovka paprika, pljosnata i crvena ko krv, slatka da je sirovu možeš jesti.

Posedamo svi na šamlice oko one ploče pa počne divan. Stigne komšinica Smilja preko niske tarabe, nosi sveže vesti iz sela i svoju šamlicu. Tu su već tetka Sladja, baba, mama i ujna Zora. Baba zabradila maramu na vure pa samo čkilji kroz dim i komanduje: Pazi tu u ćošku, ta ti gori, prevrći tu na kraju!. Ujna Ceca mašicama samo prevrće a paprika cvrči, puca joj kožica i hvata one fine garave pege.

Čim se ispeče, vruća se odmah ubacuje u velike vangle i pokriva najlonom i ponjavama da se potpari. Jer ako se ne potpari dobro od sopstvene pare, sutra ćeš ostaviti dušu dok je oljuštiš.

Dok se paprika peče, mama iznosi poslužavnik. Zna se red u Sremu, prvo rakijica da preseče dim ili domaći sok ili ko šta vole, pa kafa skuvana na taze žaru sa ploče pa dođe i po parče vruće štrudle s makom ili gužvare. Red smeha, red ogovaranja, red ozbiljnog divana. Ruke garave, prsti peku od vreline ali srca puna.

Uveče kad se vatra ugasi i ostane samo topao pepeo, vangle stoje pune, spremne za sutrašnje ljuštenje i celonoćno ceđenje u mrežastim džakovima. A prekosutra oranija, dugačka varjača i mešaj dok dno ne proviri...

I danas je slično... čim septembar zamiriše, opet se vade stare ciglje i lože čokanji.... taken in Golubinci by @starisrem

601

7

3 days ago

𝙋𝙊𝙋𝙇𝘼𝙑𝙀 𝙐 𝙎𝙍𝙀𝙈𝙐...

Bosut, 1970.

Kad god vidim da se nebo nad Sremom natobori i naoblači onako olovo sivo, meni se pusto srce stegne. Odmah mi proradi neki nevoljan nemir u grudima pa pamet sama pobegne u one godine kad nas je voda potopila i odnela deo života.

A kad voda reši da udari na Srem, ona ne pita čiji si, nit gleda kolika ti je avlija. Prvo pođe tiho iz zemlje ko neka tajna nesreća. Pogledaš u podrum a ono iz cigalja izbija, mutno i hladno. Dok se okreneš već pliva zimnica, propale rakijske bačve, odnelo svu muku što si cele godine sakupljao. A onda kad Sava ili Dunav probiju bedem e tu nastane prava strahota.

Sećam se izađem na šor a vode do kolena... Avlija mi postala jezero. Gledaš kočinu, svinje pometene, kokoške se sćućurile na senjaku a konji njište u štali, osećaju galamu i nesreću. Nema te sile da zaustaviš tu mutljagu. Uđe ti u kuću, u sobe, potopi patose... A najteže ti bude kad vidiš kako se zemljani zidovi napiju te vlage. Izvuče se voda posle nedelju dana, ode ali ostane onaj težak miris mulja i buđi što ti se uvuče u kosti. Zidovi se navlaže, odvali se malter pa stojiš usred sopstvene kuće, gledaš onu golotinju od ciglje i bude ti žao i sebe i te tvoje dedovine.

Gledaš posle prema ataru... Njive, naše hraniteljke, pod vodom ko neko crno more. Žito istrulilo u brazdi, kuruz požuteo i propao, sve ono u šta si utkao i znoj i žuljeve ode za jedan dan. Sedneš tako na klupu ispredkuće pa gledaš u to pustolinje. Bude ti teško, dođe ti da zaplačeš od muke ali ne da inat. Obrišeš suzu rukavom, pogledaš u komšiju što stoji preko šora u istoj toj nesreći pa naglas kažeš: E, moj kume... Voda odnela ali nas nije odnela. Osušiće se zidovi, posejaćemo opet, tešiš se...

Nema odvno više tih starih kuća ni žutih linija od vlage na zidovima, sve je to vreme porušilo i preozidalo ali u nama koji smo to preživeli ta voda i dalje potiho teče i podseća koliko je naša zemlja natopljena i znojem i suzama. taken in Bosut by @starisrem

1k

10

6 days ago

𝙈𝘼𝙎𝙆𝙀𝙈𝘽𝘼𝙇

Sremska Mitrovica, 1989.

Trenutak čiste radosti na maskenbalu. Deca su pokazala svoju maštovitost, preobražavajući se u različite likove. Ova fotografija svedoči o bezbrižnom detinjstvu i snazi mašte koja može da učini svet lepšim. taken in Sremska Mitrovica by @starisrem

511

5

7 days ago

𝙍𝘼𝙅𝙆𝙊 𝙍𝘼𝘿𝘼 𝙊𝙎𝙏𝙊𝙅𝙄Ć

Roditi se kao nedonošče i izboriti za prvi dah bilo je samo predskazanje koliki će ovo čovek biti. Deda Rada.

Život ga od malih nogu ubacio u mlin. Sa tri godine ostaje bez majke a pre sedme i bez bake. Odrastao je uz oca pijanicu i dedu, Stevu, časnog starinu koji mu je bio jedini oslonac u svetu bez ženske topline i majčinskog zagrljaja. Školu je okusio tek do četvrtog razreda a onda su stigle teške godine, nemaština, ratovi, bolesti. Sa svega 16 godina izgubio je i oca. Ostao je sam sa svojim deda Stevom, koji ga je učio kako da ostale čovek i pod najtežim nebom.

Otišao je u mornaricu kao dečkić a vratio se posle tri godine kao zreo čovek, sluđen, izgubljen ali sa čelikom u grudima. I onda je u njegov život ušla moja baba Jela.

Od tog momenta počinje njihova zajednička borba. Mučili su se kao crvi. Kopali su i rukama i nogama, živeli od njive, šume i vode, sakupljali mrvice da bi stvorili dom. Iz te muke, znoja i neviđene žrtve podigli su i iškolovali petoro dece, mog oca, stričeve i tetke. Od odricanja do pobede.

Deda Rada je bio blag, dobar čovek, uvek spreman za toplu reč i ruku spasa. Imao sam 17 godina kada je umro ali pamtim tu njegovu blagost koja je grejala sve oko sebe. Zato mi je srce puno što je poslednjih 15 godina života dočekao onako kako je jedino i zaslužio, mirno, bezbrižno i dostojanstveno, okružen ljubavlju i pažnjom svoje dece, posebno strica Pavla i tetke Bise koji su stali uz njega kada je bilo najvažnije jer su bili finansijski bas jaki.

Ja danas kao njegov unuk koji je završio dva fakulteta, stojim ponosan na sve što je bio i sve što nam je ostavio. Svaki moj uspeh je zapravo njegov. Jer da nije bilo deda Radine borbe i njegove nepokolebljive duše, ne bi bilo ni nas ovakvih kakvi smo danas.

Hvala ti za svaki korak, deda. taken in Šid by @starisrem

896

18

9 days ago

Š𝙊𝙍𝙊𝙈 𝙕𝘼 𝙇𝙊𝙋𝙏𝙊𝙈...

Belegiš...

Ima nekih mirisa koji te zauvek vežu za detinjstvo a meni i dan danas čim grane proleće pa krene da miriše lipa niz Belegiške šorove, pred očima izroni naša stara kuća u Belegišu i onaj moj obruč ispod tavana.

Početak osamdesetih, ja još uvek dečkić a Belegiš miran, zelen, bašte rodne a Dunav dole valja svoje priče. Svi su tad u selu ganjali fudbal po livadama i školskom igralištu pa nisam ni ja bio odrod, jurili smo za bubamarom dok nam tabani ne otpadnu. Ali mene je čim prođe fudbalska groznica nekako vuče onaj narandžasti balonić i prazan zvuk odbijanja o beton.

Deda mi je pomogao da na zid od stare kotobanje montiramo tablu i stari metalni obruč. Joj te moje sreće. Svaki božji dan, čim utrčim iz škole, bacim torbu u ćošak pa pravo u avliju. Baka viče za mnom: Eeej,sine, di si navalio, pojedi bar parče hleba i masti, a ja već vežbam horog.

To su bila vremena kad se košarka upijala svim čulima. Svi mi klinci iz kraja imali smo svoje božanstva. Kad igram sam u avliji i odbijam loptu od zida, bio sam Kićanović kad pogodim iz daljine, bio sam Praja Dalipagić kad poletim ka košu ili Moka Slavnić kad proturim loptu kroz uši nekom. A tek kad se dočepamo spominjanja NBA lige i onih stranih čuda.. U to vreme, svi smo maštali o Karimu Abdulu Džabaru i njegovoj nebeskoj udici ili o mladom Džulijusu Irvingu, dr Džeju, kako pravi čuda po terenu.

Na školskom terenu u Belegišu padale su najteže opklade u klaker ili macole, igralo se po suncu, po prašini, sve dok se sumrak ne spusti nad Sremom a mame ne krenu s kapija da nas dovikuju na večeru. Lopta bi skakala po našem Belegiškom betonu a u našim glavama to su bile najvažnije utakmice na svetu.

Odrastati u Sremu tih osamdesetih uz miris Dunava, domaću supu nedeljom i košarku koja nam je punila srce, bilo je nešto što se ne zaboravlja. Bila su to neka jednostavnija a nekako puno toplija vremena. taken in Dunav Belegiš by @starisrem

826

10

10 days ago